На данашњи дан брзином муње прочула се вијест о изненадној смрти нашег великог пријатеља, сарадника и сигурно највећег спортског новинара на овим просторима, Горана Иванковића.
Тих, благе нарави, спреман да свима помогне у свакој прилици, Горан је за себе остављао најмање времена.
Породица, професија и пријатељи увек су били на првом мјесту.
Као свједок бројних спортских догађаја, репортер са ко зна колико фудбалских утакмица, извештач са шаховских првенстава, атлетских посластица, рукометних збивања, колега Иванковић је на себи својствен начин преносио, описивао догађаје, даривао их слушаоцима и читаоцима, а они му вјеровали, јер Горану Иванковићу се вјеровало. Кад он нешто каже – то је истина. И тачка!
Плаветнило неба сарајевског тог дана је попримило сиву боју.
Уз интервјуе, репортаже, писане коментаре, директне преносе... наш Гоша је био власник више од 5.000 палиндрома.
„Е сине, жени се“, па „И јогурт ујутру гоји“ или „Иду љета, пате људи“... Ко би их све попамтио.
„Да власници медија знају колико волим новинарство, никада ме не би плаћали!“ – знао је рећи колега Иванковић.
Честитом и вриједном чојвеку и супер добром новинару нису дозволили да пише, говори, објављује бесплатно. Из тих разлога, Гоша је добио вриједна признања од многих за умјеће и начин на који је презентовао своје извештаје и коментаре, директне преносе.
Остаће зауијвек упамћено да је Горан Иванковић заузимао узвишено мјесто у друштву оних посленика тог необичног и тешког позива.
Кад све прође, а проћи ће, људи ће увек бити оно у шта најискреније вјерују. А колега Иванковић био је и остао човјек – људина!
Опраштајући се од пријатеља, каквих данас нема превише, само могу да подвучем – отишао је зауијвек Горан Иванковић, један од оних спортских новинара чији је траг неизбрисив. Па, ипак, за утјеху остаје увјерење да велики не умиру.
Никада!
Одломак из текста Слађана Јеремића
Нема коментара: